Po­ro­di­ca Da­mja­no­vić iz se­la Me­đe­đe, bi­će pre­se­lje­na u Nik­šić, pa će ko­nač­no ima­ti ade­kvat­ne uslo­ve za ži­vot. Žar­ko i Vi­do­sa­va ima­ju tri kćer­ke, a jed­na je te­ško obo­lje­la. Uki­nu­ta im je so­ci­jal­na po­moć jer je Žar­ko su­vla­snik kr­še­vi­tog ima­nja ko­je mu je dje­do­vi­na. Ne­ma­šti­na i 23 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­ni Nik­šić ote­ža­va­li su bri­gu o kćer­ki ko­joj je neo­p­ho­dan lje­kar­ski nad­zor. Za­to je Cen­tar za so­ci­jal­ni rad, na­kon pi­sa­nja „Da­na” o te­škoj si­tu­a­ci­ji Da­mja­no­vi­ća, obez­bi­je­dio smje­štaj za ovu po­ro­di­cu. Ivan Mi­tro­vić, di­rek­tor ove usta­no­ve, ka­že da je uz kon­sul­ta­ci­je sa Mi­ni­star­stvom ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja i svo­jim sa­rad­ni­ci­ma, do­šao do za­ključ­ka da je naj­bo­lje rje­še­nje toj po­ro­di­ci obez­bi­je­di­ti stan u Nik­ši­ću. Ta­ko su od­lu­či­li da im na ko­ri­šće­nje ustu­pe po­ro­dič­nu ku­ću na Oštrov­cu, ko­ju je Cen­tru dao sta­ri­ji go­spo­din ko­ji je na­kon smr­ti su­pru­ge na­sta­vio da ži­vi u Do­mu za sta­re u Ri­snu, jer ni­je mo­gao vi­še da bri­ne o se­bi.
Mi­tro­vić po­ja­šnja­va da Da­mja­no­vi­ći ima­ju pra­vo ko­ri­šće­nja ku­će ko­ja je na­mje­šte­na, te da ih ni­ko ne mo­že iz­ba­ci­ti iz nje, ali isto ta­ko ne­ma­ju pra­vo da je otu­đe. Ono što je iz­vje­sno, ka­ko smo sa­zna­li od so­ci­jal­nih rad­ni­ka, Da­mja­no­vi­ći, po no­vom za­ko­nu, mo­gu ostva­ri­ti pra­vo i na do­dat­na pri­ma­nja. Žar­ko pen­zi­ju od 193 eura, na in­va­li­di­tet dje­te­ta, a Vi­do­sa­va, ta­ko­đe taj iz­nos na broj ro­đe­ne dje­ce, što će im bi­ti od znat­ne ko­ri­sti.
Žar­ko Da­mja­no­vić je za „Dan” iz­ja­vio da je bio iz­ne­na­đen po­zi­vom Mi­tro­vi­ća, da su za­jed­nič­ki ob­i­šli ku­ću na Oštrov­cu, i da mu je bi­la osta­vlje­na mo­guć­nost do­go­vo­ra sa po­ro­di­com, da za­jed­no od­lu­če, da li pri­hva­ta­ju po­nu­du.
– Sve­srd­no sam pri­hva­tio. Još se ni­je­smo pre­se­li­li, kćer­ke je pre­či­šća­ju, a mo­ra­mo i okre­či­ti, pa će­mo se use­li­ti. Sreć­ni smo i pre­sreć­ni. Sa­da ne­će­mo ima­ti pro­ble­ma da če­šće po­sje­ću­je­mo lje­ka­ra sa kćer­kom, a uz to ima­mo i ku­pa­ti­lo, što nam pu­no zna­či – ka­že Da­mja­no­vić. On je do­dao da još ni sam ne mo­že da vje­ru­je da će im se ži­vot pro­mi­je­ni­ti na­bo­lje. Da­mja­no­vi­ći ži­ve u tro­šnom ku­ćer­ku, bez vo­de i stru­je, o te­le­fon­skom sig­na­lu tek ne­ma po­me­na. Želj­ni su raz­go­vo­ra sa dru­gim lju­di­ma, jer kroz se­lo vo­di sa­mo ma­ka­dam ko­jim ri­jet­ki ho­de.
Na po­snoj i ka­me­ni­toj ze­mlji je­dva pre­ži­vlja­va­ju. Pri­je po­la go­di­ne od­u­ze­to im je pra­vo na na­kna­du za ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce, pa sa­da do­bi­ja­ju sa­mo no­vac za nje­gu kćer­ke.
Žar­ko je ra­ni­je is­pri­čao da vje­ru­je da su Me­đe­đe je­di­no se­lo u nik­šić­koj op­šti­ni bez pu­ta, vo­de u stru­je. Uslo­vi za ži­vot su te­ški da ne mo­gu bi­ti te­ži. Po­ro­di­ca je ra­ni­je bi­la broj­ni­ja. Sin se od­se­lio, a dvi­je kćer­ke su se uda­le.
Po­ro­di­ci Da­mja­no­vić je uki­nuo ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce 118 eura, jer su vla­sni­ci ze­mlji­šta na ko­me, ka­ko ka­že Žar­ko, je­di­no ka­me­na ne fa­li.
– Ovo je go­li krš i ni­je sa­mo mo­je vla­sni­štvo, već i tro­ji­ce bra­će ko­ji ži­ve u Sr­bi­ji. Ovo nam je dje­do­vi­na. Ni­je­sam je na­pu­štao, već sam ostao da ži­vim ov­dje, a i ni­je­sam imao gdje oti­ći. Ne­ka­da sam ra­dio u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta, ali na od­re­đe­no vri­je­me. Sa­da sam bez za­po­sle­nja. Mu­či­mo se ka­ko da pre­ži­vi­mo, obez­bi­je­di­mo kćer­ki li­je­če­nje. Dr­ži­mo de­se­tak ova­ca, pa me­sa, si­ra i mli­je­ka nam ne fa­li, ali bez bra­šna če­sto osta­ne­mo. Ne­ma­mo nov­ca da ga ku­pi­mo. To ma­lo so­ci­ja­le ko­ju pri­mi­mo po­tro­ši­mo kćer­ki za lje­ko­ve – is­pri­čao je Žar­ko pri­li­kom pr­ve po­sje­te Da­mja­no­vi­ći­ma.
Su­pru­ga Vi­do­sa­va je is­pri­ča­la da je bi­lo te­ško po­di­za­ti dje­cu da­le­ko od ci­vi­li­za­ci­je, iako su u 21. vi­je­ku i re­la­tiv­no bli­zu gra­da.
- S mu­kom i ve­li­kim tru­dom na­sto­ja­la sam svim sna­ga­ma da odr­žim po­ro­di­cu, po­dig­nem dje­cu, iz­ve­dem ih na pra­vi put i stvo­rim od njih po­šte­ne lju­de. Na­dam se da sam uspje­la u to­me, iako ni­je bi­lo la­ko. Lje­ti ili zi­mi, lo­žim špo­ret na dr­va, a bu­de da­na da čak ni bra­šna ne­ma­mo. Na­vi­kli smo da ne­ma­mo, pa dje­ca i ne tra­že. Če­sto me du­ša bo­lje­la, jer sam osje­ća­la da pa­te zbog ne­ma­šti­ne, ali sam pro­sto bi­la ne­moć­na da im vi­še obez­bi­je­di­mo. Ipak, sreć­ni smo što smo ih sa­ču­va­li od svih po­ro­ka, i ono­ga što ne va­lja, is­pri­ča­la je kroz su­ze Vi­do­sa­va.
Ž.J.


Otežano ško­lo­va­nje

Pri­je osam go­di­na Da­mja­no­vi­ći su mo­ra­li da is­pi­šu dje­cu iz ško­le za­to što ni­je­su ima­li mo­guć­no­sti da ih ško­lu­ju.
- S ob­zi­rom da je se­lo bez pu­ta, stru­je, vo­de i da su dje­ca mo­ra­la da pje­ša­če kroz za­bit i po dva­na­est ki­lo­me­ta­ra u jed­nom smje­ru, jer ni­je­smo ima­li pre­vo­za, bi­li smo pri­mo­ra­ni na ta­kav po­tez. Ipak, ta­da­šnji di­rek­tor Cen­tra za so­ci­jal­ni rad Dra­go Spa­jić i so­ci­jal­ni rad­nik Žar­ko Mi­lić, su nam iz­i­šli u su­sret i po­mo­gli nam da dje­ci obez­bi­je­di­mo pri­vat­ni smje­štaj u pri­grad­skom na­se­lju Kli­če­vo, ka­ko bi se, ipak iško­lo­va­li. To je tra­ja­lo tri go­di­ne. Sa­da se Sve­tla­na i Ve­sna ško­lu­ju ta­ko što su to­kom sed­mi­ce dok tra­je na­sta­va, smje­šte­ne kod rod­bi­ne, a za vi­kend do­đu na se­lo –is­pri­ča­la je ra­ni­je Vi­do­sa­va.